Piše: Stef Jansen
REZIME: Ovaj tekst kritički ispituje normativne i liberalne pretpostavke koje se najčešće nalaze u temelju naučnih, aktivističkih i političkih poziva na pomirenje u Bosni i Hercegovini. Moja sugestija je da bi trebalo, umesto da merimo kako ono napreduje, da se zapitamo čije se to pomirenje želi: između koga, za koga i zašto? Koja važna alternativna pitanja su ostala nepostavljena i koji latentni odgovori se ignorišu, a njihov značaj umanjuje? S tim u vezi posebnu pažnju posvećujem načinima na koje liberalni diskurs pomirenja ima tendenciju da depolitizuje pitanja pravde.
Uvod
Najčešći problemi u temelju naučnih, aktivističkih i političkih pristupa pravdi u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu BiH) pretpostavljaju normativnu, liberalnu koncepciju međunacionalnog pomirenja: „Kako pomiriti ljude u BiH?“ ili „Kako napreduje pomirenje u BiH?“. Urgentnost sa kojom su takvi problemi i zabrinutosti formulisani, kao i njihova vidljivost u javnim sferama, domaćoj i spoljnim, reflektuje programske i finansijske prioritete strane intervencije. Još od 1996. godine, kada sam i započeo svoje etnografsko istraživanje u postjugoslovenskim državama – prvo u Srbiji, zatim u Hrvatskoj i na kraju u BiH, gde sam uglavnom i radio tokom protekle decenije – sve vreme osećam nelagodnost u vezi sa tim prioritetima, iako u nekoliko navrata ipak jesam aktivno učestvovao u inicijativama koje bi mogle da se klasifikuju kao rad na pomirenju. Nije u pitanju samo to što načini na koje se pomirenje promoviše istovremeno zahtevaju umanjivanje značaja ratnog bola, besa i želje za osvetom na meni teško prihvatljiv način, već što sam oduvek osećao da takav pristup zapravo predstavlja specifičan, veoma problematičan i depolitizujući liberalni politički projekat. Stoga, iako imam simpatija za iskrene i plemenite namere mnogih ljudi koji rade na međunacionalnom pomirenju – a ponekad sam im se u takvim naporima i pridruživao – već dugo osećam nelagodnost u pogledu dugoročnih implikacija takvih inicijativa na politiku pravde koje sam tokom svog rada primetio, ne samo u BiH, već i izvan nje.
Kao što reč „osećam“ koju sam upotrebio u tekstu iznad i sugeriše, moje angažovanje na ovim pitanjima je bilo ograničeno na prilično neartikulisanom nivou. Kao prvo, ne mogu da pretendujem ni na kakvu stručnost u oblasti pravde ili pomirenja, a ni moja etnografska istraživanja – o antinacionalizmu, o domu i raseljavanju, o pamćenju i zaboravljanju posle perioda nasilja, o poimanju muškosti, o granicama i državnosti – nikada nisu bila eksplicitno fokusirana ni na jednu od te dve oblasti. Isto tako, bar kada je reč o pitanjima pravde, ne mogu da tvrdim da govorim u ime ljudi iz postjugoslovenskih država, pa čak ni ljudi iz BiH. Zapravo, sa sigurnošću mogu da kažem da veoma malo ljudi iz tog regiona, kao i veoma mali broj učesnika u mojim istraživanjima, deli moje interesovanje za eksplicitno političku dimenziju pravde, kao i moj lični politički stav da bi aktivna politizacija i oživljavanje ideološke debate doprineli pravednijoj budućnosti. Ovo dovodi do drugog razloga zbog kog ove probleme nikada do sada nisam eksplicitno artikulisao: kao što ćemo videti, lokalna politika, odnosno politika, ima izuzetno lošu reputaciju u regionu i bilo kakvo vezivanje politike i aktivističkih napora na izgradnji bolje budućnosti, uključujući i projekte koji teže međunacionalnom pomirenju, za nju će verovatno biti smrtni greh. Insistiranje na repolitizaciji u takvom kontekstu bi možda donelo više štete nego koristi. U svakom slučaju, svaki pomen politike u BiH izaziva takvu ključajuću ogorčenost da se postavlja pitanje da li je uopšte moguće spasti bar deo tog pojma kada ga razdvojimo od konotacije ljigavog univerzuma kojim vladaju cinične, korumpirane i interesne igre moći.
Ovde možete pročitati ceo tekst
Stef Jansen je predavač na Katedri za društvenu antropologiju Univerziteta u Mančesteru. Autor je knjige “Yearnings in the Meantime: “Normal Lives” and the State in a Sarajevo Apartment Complex”, Oxford: Berghahn, 2015.